Vidovdan 2025.

Posle osam meseci agonije da izađemo na kraj s ovim režimom, namešta se da trenutak razrešenja padne na Vidovdan.

A gde je Vidovdan, tu je pitanje srpske nacionalne države. Kao 1914. Kao 1989. Kao 2001. Kao, kako je moderna istoriografija konstruisala, 1389.

U ovih osam meseci demonstrirali smo nemoć da očiglednu volju dobre većine aktivnih građana da završe s radikalskom vladavinom i otvore vrata za jedan normalan, demokratski i civilizovan politički poredak pretočimo u političku akciju.

Ja ću ovde pokušati da napravim otklon od vrzinog kola u kom se vrtimo i da postavim pitanje: u čemu je u stvari problem?

Šta je suština?

Čitaocu do guše involviranom u pitanje uspeha našeg protesta biće dosadno da sad čita o tome, ali suština je u nacionalnom pitanju. Pa neka stoji ovo napisano u javnom prostoru, čisto da se zna.

Radikalska vladavina je poslednja faza, poslednja trećina jedne četrdeset godina duge epohe definisane neuspešnim rešavanjem srpskog nacionalnog pitanja.

Prvu trećinu definisao je Slobodan Milošević, i ona je protekla u konfliktu sa svetom kako bismo celom svetu, a pre toga celoj Jugoslaviji nametnuli našu, srpsku pravdu.

Drugu trećinu je odredio DOS i njegova tri lidera – Đinđić, Koštunica i Tadić, i ona je bila pokušaj pomirenja sa svetom i nalaženja u njemu dostojnog mesta za Srbiju, bez odstupanja od srpskih nacionalnih interesa onakvih kakvi su u vreme raspada Jugoslavije definisani. Neuspeli pokušaj, jer je za zapadni svet afirmacija srpskih interesa bila neprihvatljiva.

Treću trećinu odredili su autentični nacionalisti, radikali i socijalisti Nikolić, Dačić i, najviše, Vučić. Ona predstavlja nastojanje da se srpska nacionalistička građevina koju je Milošević sklepao na neki iščašen način uklopi u globalni poredak. Da se uklopi na jedan kvaran i koruptivan način. Tako što će Srbija bez ostatka da prihvati sve interese formulisane na zapadu, a zauzvrat će radikali dobiti odrešene ruke da vladaju onako kako žele – bez obzira i ograničenja.

Zapad je na takav aranžman pristao. Dobio je stabilnost, srpske resurse i puzajuću kapitulaciju srpskog nacionalizma.

Izlazak iz Vučićeve autokratije nije samo to. On će biti ujedno i raskid s 40 godina neuspeha da se stvori i konsoliduje srpska nacionalna država.

Mi, međutim, o tome pojma nemamo. Živimo u blaženom neznanju i nerazumevanju šta u stvari smena Vučića znači.

Opozicione stranke mahom nastavljaju politiku Koštunice i Tadića, zarobljene u fikciji da se Kosovo nije otcepilo.

Studenti većinski zadojeni nacionalizmom u kom su odrasli i vaspitani, koji je jedina slika sveta koju poznaju.

Manjinska građanska, nacionalizmu suprotstavljena opcija, tradicionalno s prljavom vodom iz korita izbacuje i bebu. Uz tragično neuspešni nacionalizam odbacuje i sam koncept evropske nacionalne države.

Pokušaj izgradnje države zasnovane na srpskom nacionalizmu je propao. Iza njega je ostala Srbija kao nedovršena država, neutvrđenih granica i nedefinisanog međunarodnog položaja. Ostao je i niz srpskim pitanjem zahvaćenih nedovršenih državica s malo nade da svoj položaj u doglednoj budućnosti konsoliduju – Bosna i Hercegovina, Makedonija, Crna Gora i Kosovo.

Mi Srbi iz Srbije imamo višestruke identitete.

Deo smo korpusa građana Srbije, većinski i odlučujući.

Deo smo jedinstvenog srpskog naroda, onog koji se kroz ceo novi vek integrisao u krilu srpske crkve i koji je probuđen u doba nacionalnog preporoda sredinom osamdesetih godina.

Deo smo jedinstvene srpskohrvatske jezičke zajednice.

Deo smo centralnog Balkana, regiona sa zajedničkim nasleđem turske vladavine, spore i mukotrpne integracije u Evropu.

Na kraju, deo smo jugoslovenskog kulturnog i ekonomskog prostora koji opstaje uprkos ratovima i političkim podelama.

Šta nas od svih ovih identiteta definiše kao naciju?

Pokušali smo da srpski narod identifikujemo s nacijom, a naciju s državom, i tragično izgubili.

U protestima koji traju od prošlog novembra iskristali su se obrisi novog razumevanja nacije. To se dogodilo u katarzičnom nacionalnom pomirenju Srba i sandžačkih Bošnjaka. Ono se nadovezalo na surevnjivost između Srba s dve strane Drine, naraslu u događajima oko razbojnički pokradenih izbora 2022 -2024.

Više nego ikad u proteklih nekoliko decenija, danas su građani Srbije jedna nacija, bez obzira na verski i etnički identitet. Pravoslavni Srbi uzeti kao celina više to nisu.

To nam je putokaz. Naša nacija, naša politička zajednica za dugo vreme koje dolazi treba da bude i biće skup svih građana Republike Srbije.

Da li to znači da mi odbacujemo srpski nacionalizam, da odustajemo od jedinstva sa Srbima izvan Srbije?

Ne znači.

Isključivanje nacionalizma dekretom nije moguće. Tragično iskustvo Titove Jugoslavije to nam je jasno pokazalo.

Srbija će u decenijama koje dolaze biti naša kuća. Prvo u svojim nespornim granicama koje srpska vlada kontroliše. A onda, u nekoj nedefinisanoj budućnosti, u svojim avnojskim granicama, koje ostaju naš politički cilj kako bismo povratili izgubljeni teritorijalni integritet.

Ta i takva Srbija neminovno će biti involvirana u različite inicijative za integraciju na centralno-balkanskom, srpskohrvatskom i jugoslovenskom prostoru, koje proizlaze iz isprepletenih tradicija i interesa.

Suočavaće se, istovremeno, s legitimnim nastojanjem svojih suseda da konsoliduju svoj politički položaj definisan njihovim izlaskom iz Jugoslavije 1991-2006. ili secesijom (Kosova) od Srbije 1999-2008.

Nacionalizmi svih involviranih nacija biće legitiman uticajni faktor u toj političkoj dinamici, ali više nikad ne sme da se dozvoli da ponovo bude odlučujući.

Ja ne očekujem da se sad desi ono čemu sam se možda u proteklim godinama nadao, da se srpsko društvo, a u sadašnjoj krizi to prvenstveno znači studenti i opozicija, okupi oko jednog političkog programa koji bi bio sažet u sloganu „Naša kuća – Srbija“.

Ali očekujem da upravo takav slogan svi akteri imaju negde u podsvesti, u malom mozgu, i da on definiše njihove odluke i njihovo delovanje u danima koji dolaze. Gde je centralni datum nekako opet taj Vidovdan.

Zoran Đinđić je na sam dan prvog, neuspešnog atentata održao predavanje studentima u Banjaluci. Ovo njegovo testamentarno obraćanje objavljeno je pod naslovom „Od nacionalizma do patriotizma“.

Duže od 15 godina Đinđić se bavio srpskim pitanjem i srpskom državom – kao angažovani intelektualac, opozicioni političar i predsednik srpske vlade.

U navedenom spisu koji se sticajem tragičnih okolnosti ispostavio kao zaključak njegove političke karijere Đinđić je implicitno ustvrdio da država zasnovana na srpskom nacionalizmu nema šanse, i da mi moramo da se okrenemo patriotizmu. Odanosti realno mogućoj i održivoj nacionalnoj državi – što će reći Republici Srbiji – umesto zamišljenoj ali neostvarivoj ujedinjenoj srpskoj državi.

Đinđićevo zaveštanje danas, 22 godine kasnije, na putu je da postane realnost.